Prvi znaci života demokratije u Srbiji
Tek što je nedavno usvojila Deklaraciju o Srebrenici, u kojoj se: „... najoštrije osuđuje zločin počinjen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici u julu 1995. godine, Skupština Republike Srbije priprema Deklaraciju u kojoj bi, prema nacrtu tog dokumenta, trebalo da stoji da „Skupština Srbije najoštrije osuđuje zločine učinjene na štetu svojih državljana i svih pripadnika drugih naroda tokom oružanih sukoba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji, kao i za vreme NATO bombardovanja...“.
Nakon burne rasprave duge trinaest sati, Skupština Srbije je 31. marta, u rano jutro, usvojila Deklaraciju o Srebrenici. Demokratsko društvo Srbije pokazalo je prve znakove života i usledile su prve reakcije svetske javnosti. Francuski ministar spoljnih poslova Bernar Kušner ocenio je taj potez Parlamenta Srbije kao: „Važan korak napred za Srbiju i celu regiju.“ Sa takvom ocenom složili su se Štefan File, komesar za proširenje EU i Luc Gilner, glasnogovornik Ketrin Ešton, visoke predstavnice EU-a za spoljnu i sigurnosnu politiku. Takođe, američki, britanski i francuski mediji donosili su naslove poput: „Srbija moli za oprost“ (francuski nedeljnik Kvest Frans) i „Srpski parlament predočio izvinjenje za Srebrenicu“ (francuski Le Mond)...
Stalna nit koja se provlači kroz sve medije jeste pitanje je li Srbija dovoljno jasno osudila zločin u Srebrenici, glasila podsećaju na Rezoluciju Evropskog parlamenta, koja se oslanja na presudu Međunarodnog suda pravde, a u kojoj su događaji u Srebrenici kvalifikovani kao genocid. Jelko Kacin, slovenački poslanik u Parlamentu EU, izvestilac za Srbiju i jedan od inicijatora donošenja Rezolucije o Srebrenici u Evropskom parlamentu, nakon usvajanja Deklaracije izjavio je: „Među vladajućim strankama u Srbiji nije bilo političke hrabrosti da direktno kažu ono što je bit svega - da je Srebrenica bila najstrašniji zločin i da je to genocid. Takve jasne poruke vladajuća koalicija ne može uputiti javnosti Srbije pa se onda šalju nejasne poruke i regionu i Evropskoj uniji.“
Sadržaj teksta Deklaracije trebalo je da postigne što širi konsenzus poslanika u Skupštini pa se unapred znalo da će dokument morati da bude plod političkog kompromisa ili trenutnih mogućnosti dogovaranja na šarolikom političkom nebu Srbije. Nestabilnost velike vladajuće mašinerije (DS, SPS, G17Plus, stranke manjina, LSV, JS i PUPS) koja koliko – toliko radi na stvaranju demokratskog društva, politička alternativa koja ne obećava, pritisak meađunarodnih institucija (Haški tribunal za ratne zločine, ratifikacija Sporazuma o stabilnosti i pridruživanju EU, Međunarodni sud pravde, koji uskoro odlučuje o pitanju Kosova), očuvanje poverenja biračkog tela Srbije, svi ti uslovi uticali su da u tekstu Deklaracije nema eksplicitnog pominjanja termina „genocid“, ali se u tekstu poziva na presudu MSP-a. Činjenica da je za usvajanje i takvog, uveliko najavljenog, teksta bila potrebna tehnička većina, dakle 127 poslanika od 250, dovoljno govori o nezrelosti našeg društva da se suoči sa duhovima prošlosti. Po svemu sudeći, sklonost ka političkom konsenzusu postaje naša glavna karakteristika kada god treba neko osetljivo pitanje da se reši. Treba li nam zaista etiketa društva koje ne može, koje nije spremno jednoznačno da osudi neko nedelo i njegove idejne tvorce?
Umesto da se razjasni suština cele priče, šta se i zbog čega usvaja, građani su po ko zna koji put bili svedoci već toliko puta prežvakanih argumenata koji se, i sa pozicione i sa opozicione strane, uvek koriste u takvim prilikama. Optužbe radikala da su pojedinci iz vladajuće koalicije “sadili tikve” sa onima koje sada optužuju, smenjivale su optužbe pozicije da su pojedinci iz opozicije godinama držali Srbiju u izolaciji svojim političkim potezima. Radilo se o dežurnim sučeljavanjima Martinović (SRS) – Čanak (LSV), Jovanović (LDP) – Aligrudić (DSS), Nikolić (SNS) – Kolundžija (DS), itd. Dobro je da je Deklaracija, kakva – takva, usvojena, jer se pokazalo da postoji bar „tehnička“ politička volja koja teži uspostavljanju evropskih vrednost. Dobro je, jer se Srbija bar malo odmakla od devedesetih i, ako već nije uspela sada da zatvori, za sada je pritvorila to poglavlje svoje istorije. Dobro je, jer je ovim činom Skupština Srbije stala na kraj jalovim demagoškim pokušajima, a u korist političkih poena, izvrtanja suštinskog značaja izvinjenja, osude i ograđivanja od kolektivne krivice. Čini se da će i ova priča, kao i mnoge druge do sada, nestati sa dnevnog reda dežurnih negodovača, i ostaviće se prostora za daljnju nadogradnju srpske demokratske svesti.
Deklaracija o Srebrenici jeste upakovana kao političko pitanje. Međutim, ona je i te kako pitanje društvene zrelosti. Politički konsenzus ne bi smeo biti rešenje za baš sva pitanja. Ne bismo smeli da šaljemo poruku da ne možemo da uperimo prstom u nedela i njihove izvršioce. Ne bismo smeli ni da šaljemo poruku da nismo prvi spremni da predupredimo bilo koga ko pokuša da na takvim osnovama gradi herojstvo. To bi po inerciji značilo da se solidarišemo. To nas upravo približava kolektivnoj odgovornosti. Ironično, od toga su nas apsolutno svi naši političari želeli da zaštite.
Važno je da je usvojena Deklaracija o Srebrenici, kakva – takva, i da je ona zaista otvorena za konkretne izmene i dopune koje bi trebalo da uslede nakon još nekoliko godina stasavanja demokratije u Srbiji.
".YU" domen odlazi u istoriju... a rađaju se ".рс" možda i ".бре" ili "ић"... Vaš predlog?
Prema odluci Registra nacionalnih internet domena Srbije dana u podne prestaju da funkcionišu sajtovi i internet prezentacije koje u svojim adresama imaju domen ".yu".
Najnovije sopštenje RNIDS-a jeste da je pokrenuta inicijativa da se ćirilično pismo uvede u svakodnevno korišćenje interneta. Na forumu Registra svakodnevno stižu predlozi građana, a trenutno su najpopularnije ".срб" ".бре" ".ић". Uslov je da bar jedno slovo u domenu bude svojstveno srpskoj ćirilici, pa postoji mogućnost da ako do kraja ove godine RNIDS ne podnese zahtev da taj domen bude ".срб" sa ćiriličnim "б" da će to Bugarska da preuzme...to je pravilo ICANN-a
"Uvođenjem ćiriličnog pisma radi se na očuvanju jezika i kulture u njihovom izvornom obliku. Registracija ćiriličnih domena očekuje se u 2011. godini." komentarišu iz RNIDS-a.
Pitanje za javnu raspravu jeste DA LI NAM JE TO ZAISTA POTREBNO??? Sličan zahtev podenele su Rusija ".рф" i Saudijska arabija ".saudi". Ideja je da svaka zemlja u svojim domenima ima nacionalno obeležje u smislu skraćenice naziva zemlje ili nekog karakterističnog jezičkog oblika (BIH imaju domen ".ba").
Na brojnim forumima mogu se čuti pitanja poput:
"Kako ćemo pisati "www"?"
"Kako lakše doći do ćirilične tastature?"
"Da li će stranci posećivati naše sajtove?"
"Šta znači lokalizacija interneta naspram globalizacije interneta?"
Lično me odbija bilo koji sajt koji je na nacionalnom jeziku..recimo kada odem na sajt "Ikea" pa on bude na švedskom ili mađarskom, zavisi gde odem, u istom momentu tražm da se stranica prikaže na engleskom...prosto mislim da smo navikli na latinični internet, s obzirom na to koliko dugo-vremenski koristimo internet neminovno je bilo da latinica postane udobnija. To je što se tiče inostranih sajtova...
A sa druge strane, što se tiče naših sajtova - jezika - ćiriličnog pisma, kada čitam neku knjigu, pravo da kažem ja i ne primetim da li ju čitam na latinici ili ćirilici...prosto ju čitam... Prema tome udobnost nije problem što se tiče domaćih sajtova...
Dakle, problema za strance neće biti, ako jasno bude istaknut "banner" sa promenom jezika i pisma... Mislim da se time ne lokalizuje internet (u smislu da te stranice koriste samo naši ljudi).
Sve ostalo je čini mi se stvar navike...da posle "www" ide ćirilična adresa, latinična tastatura sa koje može da se kuca ćirilica...ne vidim dublji problem sem stvari navike...
Ono što je dobro u takvoj inicijativi jeste mogućnost iskorenjivanja upotrebe "w" umesto "v" i slična skrnavljenja i abecede i domaćih reči, a da ne govorim o "srbizaciji" engleskih i inih reči... Nedavno sam gledala Snežanu Dakić kako postavlja pitanje Jeleni iz grupe ZANA "A kako ti HENDLUJEŠ svog muškarca?" na šta je devojka pomalo zbunjeno odreagovala... Jer, ako ne srbizuješ strane reči prosto "Nisi u trendu!"
Fensi, hendlujem, densujem, plejam...i tako sve dok nam srednjoškolci budu prvo znali šta znači "fensi", umesto da znaju šta znači "ašikovati, rehmetil babo" - reči koje se i dan danas koriste samo 60 km od Užica, dakle u Sarajevu, a mogu se pronaći u delima Alekse Šantića, Meše Selimovića, Ive Andrića, koja su deo redovne lektire...dotle treba na sve moguće načine dopreti do mlađih generacija pravilnim govorom, pravilnim pisanjem...
Samo da se ne pređe iz krajnosti u krajnost..pa da na kraju ne bude: "фенси" mada sada ima i toga...
"Veliki Brat" čuva građane Novog Sada
Oko 800 kamera postavljenih na 81 lokaciju u gradu Novom Sadu svakodnevno nadgleda kretanje građana. Određen broj kamera postavljen je kod svih vrtića i osnovnih škola na teritoriju grada. Kamere koje pokrivaju Bulevar Mihajla Pupina, Dunavsku, Zmaj Jovinu ulicu i Katoličku portu, direktno su povezane sa dva monitoring centra, jedan u Policijskoj upravi u Pap Pavla, drugi u prostorijama "Informatika" u Dušana Vasiljeva.
Prema najnovijim saznanjima, ovaj "Veliki Brat" sistem nadzora doprineo je znatnom smanjenju krađa automobila poslednjih meseci. Među razbojnicima se provlači upozorenje da bi Novi Sad trebalo izbegavati zbog mnogo kamera, kažu novosadski policajci. Zbog postignutih efekata u kratkom vremenskom roku (nekoliko meseci od instalacije prvih kamera), kriminalistička policija je napravila spisak sa još 84 lokacije koje bi bilo dobro pokriti "elektronskim očima".
Ko je osoba koja sedi ispred nekoliko monitora i beleži ometanja javnog reda i mira nije poznato, ali jeste poznato da tim "očima" upravlja inteligentan softver koji samostalno detektuje alrmantne situacije, poput "motanja veće grupe osoba u osnovnoj školi posle 22 časa". Snimci sumnjivih situacija odlaze na detaljniju analizu, a ostali kadrovi se čuvaju sedam dana. Građanima su kadrovi dostupni uz pismeno obrazloženje Gradskog veća.
Svest da su posmatrani verovatno će građane navesti da pripaze na detalje svog svakodnevnog kretanja gradom. Bilo da kopa nos, baca maramicu pored kante za otpatke, fizički kažnjava svoje dete, krade automobil, dotični građanin bi mogao da bude uočen i blagovremeno procesuiran za ometanje javnog reda i mira.
Dakle, trebalo bi staviti dostojanstvo u pun pogon prilikom obavljanja svakodnevnih poslova po gradu...
Trebalo bi imati na umu da se ovim sistemom video nadzora ne narušava privatnost što potvrđuje odluka Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Sada zaista svi mogu da dobiju svojih pet minuta slave! Petnest je previše za 21. vek čika Vorhol...
Nepošteno na pošten način - "Mali od Granda"
"SMS glasanje za srpskog predstavnika na Eurosongu 2010. je namešteno." kažu jedni... "MA NEMOJTE!" kažu drugi...
Taj narod nikada nije zadovoljan. Pred očima milionskog auditorijuma je regularno nameštena pesma, predstavnik, autorski tim, predstavnički tim, itd. I opet im nije po volji. Ne valja kada je namešteno onako baš ispod stola, ali još više ne valja kada je namešteno na pošten, regularan, transparentan način. Ali dobro, u Srbistanu se vazda spajalo nespojivo...
"Zbog ekonomske krize, a nismo smeli da dopustima da Srbija ove godine ne nastupa, nakon niza uspešnih rezultata ne Eurosongovima, delegacija RTS-a se obratila Goranu Bregoviću za pomoć pri organizaciji redukovane Beovizije." saopštila je PR RTS-a.
Kako se moglo saznati iz čaršijskih priča, prvobitna ideja je bilo zaista fer takmičenje u kome će pet domaćih kompozitora da prezentuju svoje pesme, pa će narod da bira. Kada je Tijanić otišao da se pokloni Bregoviću i da mu ponudi propozicije, ovaj mu je rekao da neće da se takmiči sa tamo nekim kompozitorima, već će njegove tri pesme da se takmiče međusobno. I da naravno, narod će da bira.
Tijanić je bačen na kolena pristao. A pošto je jel' ekonomska kriza, dobro je da je "Mali od Velikog", odnosno "Mali od Granda" pobedio jer eto oni Roza imaju malo više para da ga promovišu...
Vuk sit, a koze na broju!
Pobednička poskočica "Op, op, zvrc, kuc" malo podseća na "Štiklu"... podsećanja radi, taj pesmurak nije dobro prošao... A u ovom trenutku naspram pesmurka "Ovo je Balkan" zvuči kao "Pesma nad pesmama"... Da se ne preteruje, ali sigurno ima više smislenih stihova...
Bregovića već dvadeset godina izvlače trube. Izvin'te velikog kompozitora! Nije mu uspelo sa Seve, pa sada da mu uspe sa Milanom... Džaba se prosipaju sa pričom kako je ovo sigurna formula, kada je već bila gubitnička... Problem je u tome što narod zaboravlja detalje, a oni čine glavnu priču... Možda sledeće godine "Beovizija" iz "Bregovizije" nastavi da evoluira u "Rozaviziju" koja i jeste prava slika društva nam...
"Ovo je Balkan, c'mon!"
Primena zakona o zapošljavanju osoba sa invaliditetom...
Madiji prenose da uskoro kreće primena Zakona o zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Iako zakonski akt postoji od ranije, nije poznato šta je razlog zakasnele primene niti je poznato kako će se kontrolisati njegova primena. Prema tom zakonu u preduzećima preko pedeset zaposlenih na svakog dvadesetog trebalo bi da bude zaposlen jedan radnik sa invaliditetom.
Prepreke u integrisanju osoba sa invaliditetom su njihova pasivnost, ali i predrasude poslodavaca i saradnja organa vlasti, objašnjava nam Dragana Stanković, asistentkinja Resursnog centra za osobe sa invaliditetom pri Ekumenskoj humanitarnoj organizaciji EHO iz Novog Sada. "Imamo problem da dopremo do ciljne grupe. Da im pokažemo da postoji mesto za radno osposobljavanje i mesto na kome će naučiti kako sva svoja prava da ostvare. Novim zakonom niko ne garantuje tim ljudima da će biti zaposleni. Prema tome njihova pasivnost ne čudi. Još više zbog činjenice da moraju biti evidentirani u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, u koliko žele da konkurišu za posao, a u tom trenutku automatski gube pravo na besplatne usluge Resursnog centra."
Centar pruža besplatne usluge i edukativne radionice svim kategorijama invalidnosti, fizičke i mentalne. Kursevi kulinarstva, tkanja, poslastičarstva, računara, stranih jezika, šivenja, traju po dva meseca i program se odvija u grupama do pet polaznika. "Gledamo da korisnicima centar bude kao drugi dom, soba za rad, jedan oblik socijalizacije. Nama jeste cilj uključivanje u svakidašnji život, ali naravno, naša vrata su im otvorena i nakon što završe pohađanje radionica." naglašava Dragana. Resursni centar za osobe sa invaliditetom je počeo sa radom 2008. godine i od tada broji preko 300 korisnika.
Građani zainteresovani za volontiranje mogu se obratiti na broj telefona 466-588 ili mogu lično posetiti prostorije te organizacije u Ćirila i Metodija 21 u Novom Sadu, svakog radnog dana od 8.00 do 15.00 časova.
Tokom nedavne posete Resursnom centru imali smo priliku da razgovaramo sa Anđelkom Samardžić, invalidom prve kategorije i delatnicom Resursnog centra, zaduženom za komunikaciju između polaznika radionica, edukatora i uprave centra. Anđelka sređuje papirologiju, logistiku, evidentira polaznike, kako i sama duhovito opisuje: "Ja sam dežurni krivac za sve." Jedna je od retkih osoba sa invaliditetom koja nije pasivna po pitanju ostvarivanja svojih prava. Pravi je primer da se, uz neophodnu pomoć EHO-a i sličnih organizacija može u potpunosti osećati ravnopravnim članom društva.
Oko 30 000 građana Novog Sada su osobe sa invaliditetom neke kategorije.Tu je na prvom mestu problem mobilnosti. Resursni centar raspolaže sa specijalizovanim kombijem koji može da preveze pet osoba plus dve u kolicima. To naravno nije dovoljno da se svi korisnici centra svakodnevno služe tim kombijem. Što se tiče izdavanja besplatnih godišnjih karata za javni prevoz, centar se oslanja na dobru volju opština i gradova. "Imali smo slučaj da je grad Vrbas izašao u susret našoj molbi za izdavanje karte za povlašteni prevoz jednom korisniku, dok je opština Temerin odbila" kaže Dragana. Uopšte mogućnost korišćenja javnog prevoza je upitna, jer vozila nisu u potpunosti osposobljena za prevoz putnika sa invaliditetom. To je prepušteno dobroj volji GSP-a i Grada Novog Sada, koji su obećali instaliranje rampi u autobuse.
Knjige iz 16. veka na "izvol'te" u Karlovačkoj gimnaziji
Dovoljan je mali proceduralni postupak i knjige Spomen biblioteke Karlovačke gimnazije, od kojih najstarije datiraju iz 16. a najmlađe iz 19. veka, dostupne su na korišćenje svakome ko je zainteresovan, saznali smo kroz razgovor sa Perom Vidovićem, školskim bibliotekarom, tokom nedavne posete toj najstarijoj obrazovnoj ustanovi u istoriji srpskog naroda.
"Služabnik" Vićenca Vukovića iz 1554. godine, "Četvorojevanđelje" iz 1562. godine, kao i prva izdanja Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića i Branka Radičevića, izložene su "na izvol'te" u sasvim običnoj staklenoj vitrini bez najmanje mere zaštite i očuvanja poput određene temperature, nivoa pritiska i jačine svetlosti. Dok se mnogo mlađi dokumenti poput Deklaracija o nezavisnosti SAD-a, koja datira iz 18. veka, čuvaju u najstrožim mogućim uslovima.
Prema rečima gospodina Vidovića, Biblioteka Matice srpske ima nadležnost nad preko 18 000 knjiga, izdanja od 16. do 19. veka, koje čine fond Spomen biblioteke gimnazije u Sremskim Karlovcima. Knjige se održavaju prema pravilima koja propisuje ta institucija. Na službenoj internet stranici Biblioteke Matice srpske nalazi se skromno objašnjenje o metodima očuvanja starih i retkih izdanja. Navedeno je da se njihovo retuširanje, konzerviranje, knjigovezačka zaštita i mokrofilmovanje obavljaju po utvrđenom Programu za zaštitu starih i retkih publikacija. Detalji u vezi sa konkretnim sadržajem tog programa ne nalaze se na internet stranici. A svako ko kroči u prostorije Spomen biblioteke uveriće se da se ni najmanji uslovi zaštite i očuvanja ne ispunjavaju.
Kada je reč o ulaganjima u zaštitu i očuvanje kulturne baštine Srbije u Biblioteci Matice srpske nam objašnjavaju kako država ne izdvaja dovoljno novca. Ipak, neke elementarne mere zaštite i očuvanja sigurno bi se mogle preduzeti i bez velikih troškova. Za početak da nam kulturni spomenici ne budu na "izvol'te".
Donji veš za malene prosjake novosadskih ulica...
Novi projekat Ekumenske humanitarne organizacije - EHO
Dnevno utočište za mališane novosadskih ulica
Humanitarni projekat Svratište za decu ulice na Bulevaru oslobođenja 28 u Novom Sadu nedavno je zaživeo i jedan je od programa pomoći kojim koordinira Ekumenska humantarna organizacija EHO.
Maleni prosjaci sada mogu da pojedu topli obrok, da se presvuku u čistu odeću i obuću, da se okupaju i bar jedan deo dana nađu utočište od života na ulici.
Svratište nudi edukativne sadržaje o opasnostima života na ulici, o važnosti obrazovanja i integracije u socijalni sistem. Novosađani mogu pomoći donacijom donjeg veša, odeće i obuće, knjiga, igračaka, svega onoga što bi deci moglo značiti. Vrata svratišta otvorena su od 9.00 do 16.00 časova radnim danima. A kako se saznaje, uskoro će raditi i vikendima...
Najveći problem je, pričaju delatnici, animiranje dece da dođu u boravište. Na najkritičnijim tačkama grada rade volonteri koji svakodnevno razgovaraju sa mališanima i nastoje da ih upute u svratište.
Ipak, problem malih uličara nije u potpunosti rešen, jer kako saznajemo, nakon radnog vremena svratišta deca se vraćaju svojim porodicama, starateljima, ulici. Oni su usmereni na ulicu da bi isprosili novac za
svoje roditelje, staratelje, za nekoga. Prema tome, ne čudi njihova nevoljkost da odu u svratište, jer najbolje znaju šta ih čeka ako se vrate "praznih ruku".
Novosađani zainteresovani za detaljnije informacije i donacije, kao i volonterski rad mogu da se obrate koordinatorki projekta Svratište za decu ulice Daliborki Batorek Antonić na broj telefona 466 - 588.
Pogubljenje!!!
Priča je sledeća:
Britanski državljanin, Akmal Šaik, 53 godine, pogubljen je jutros u Urumkvi, Kina, ubrizgavanjem smrtonosne inekcije, nakon što je osuđen za krijumčarenje 4 kilograma heroina...
Smrtna kazna je sasvim uobičajna praksa kineskog pravosuđa, ali ovo je prvi put nakon nekih pedeset godina da je ta kazna izvršena na stranom državljaninu.
Čovek je patio od ozbiljnog psihičkog poremećaja, manične depresije i bipolarizma, tvrde stručni izvori, brojne britanske i međunarodne organizacije koje u svojoj misiji i viziji imaju i stavku "zaštita ljudskih prava".
Navodno su dijagnize mnogo puta ranije upućivane na adresu kineskog pravosuđa i drugih nadležnih organa, s obzirom da je čovek uhapšen još 2007.
Navodno, tvrde glasnogovornici kineskog sistema, niti u jednom trenutku nisu dobili nikakav službeni dokument koji bi potvrdio stanje tada uhapšenog i optuženog.
Navodno, porodica pogubljenog tvrdi da je on uvek bio porodičan čovek, otac troje dece, koji nikada ne bi svesno prokrijumčario drogu. Navodno je njegovo psihičko stanje iskorišćeno u te svrhe, navodno mu je podmetnuto.
Ono što meni nije jasno, zašto se o ovakvim problemima, pojavama, događajima priča sukcesivno?!
Treba da se priča, bilo kada, smrtna kazna je ozbiljan problem, to nije upitno...stravična je i činjenica da je dotični saznao da će biti pogubljen dva dana ranije...saopštili su mu rođaci koji su boravili u Kini i nastojali da se kazna preinači...od 2007. do danas, GDE SU BILE INSTITUCIJE KOJE SADA VIČU?
Da li je moguće da ambasade nisu reagovale, da se odgovorni, pravno i formalno, nisu raspitali o težini optužnice i koje posledice ista nosi???
Stravično je da se o ovom događaju govori u kontekstu uključivanja Kine, kao ekonomske sile, u krug ostalih "zapadnjačkih" ekonomskih sila. Govori se kako će to sada biti malo teže, a do sada se pozdravljao gigantski rast kineske ekonomije. Sekretar vanjskih poslova Velike Britanije, David Miliband je izjavio da, ako Kina želi da joj se odaju priznanja za kojima teži, da mora da se ponaša u skladu sa minimalnim zahtevima instituta "ljudskih prava"...citiram: "Moramo razumeti sistem Kine. Mora Kina da razume i naše sisteme." Treba imati na umu da je kineska javnost vršila pritisak da se pogubljenje zaista sprovede.
Premijer Gordon Braun je navodno više puta pokušao o slučaju dotično0g nesrećnika da govori sa brojnim kineskim čelnicima u brojnim situacijama... Opet se javljaju glasnogovornici kineskog sistema, opovrgavaju takve postupke i tvrde da nesrećniku niti u jednom trenutku nisu prava umanjena.
Ne znam, različitost je u nekim trenucima zaista problematičan koncept...kao to je nešto što čini planet posebnim, ljudski rod posebnim, a opet se nastojimo svi uklopiti u jedno selo, jedan režim (globalizacija)... Da li ja zaista ne mogu prihvatiti činjenicu da se radi o različitim perspektivama na pravnu stvar? I to samo zato što odbojnost prema tom institutu dogmatski usađujem u sebe. Mislim, smrtne kazne i dalje postoje u zapadnim civilizacijama. Ne mogu argumetnovano reći da li podržavam smrtne kazne ili ne... kada pomislim na stravične zločine zbog kojih se izdržavaju zatvorske kazne, a ako se ponašaju, dotični budu pušteni ranije...milo za drago nije moja filozofija...ali počinioci stravičnih zločina, nikada zaista neće moći pojmiti razmer strahote, bola, tuge koje nanose, a i ne postoji kazna koja bi to "izmirila"...vratili bismo se na insitut mučenja, a to je onda regres u srednji vek...ne znam nisam pametna...a i kome bi to "izmirenje" išta značilo...
Ako se u ovom konkretnom slučaju zaista radilo o psihički poremećenoj osobi, dva kvarta globalnog sela će ozbiljno zahladiti odnose. Da li Kina demonstrira filozofiju "naš sistem, naša pravila, naša odluka, niko ne može, niti sme da se meša..."...i da li je to "filozofija" ili činjenično stanje. Znam samo da "pas koji laje ne ujeda"...a već dugo gledam u ulozi psa "zapadnu civilizaciju", a "oni drugi" konkretizuju svoje...
U početku bejaše ćirilica...SVEUČILIŠTE SERBONA
Dakle, ovih dana sam čula, čitala, gledala kako pojedinci izgovaraju trdnje tipa:
"Istorija je falsifikovana. sada se obnavlja razuman pogled na istoriju, dolazi do obnove Srpske autonomne istorijske škole, po kojoj su Srbi centralni evropski narod, od koga su potekli svi evropski narodi... Svi na svetu kada izgovaraju slova govore srpski, iako ne znaju da govore srpski... Mi smo prvi narod koji je stvorio svoju pismenost...Serbica, koja se javljala u staroj Kini, Egiptu...iz te pismenosti nastale su sve svetske pismenosti, pa tako i aramejska pismenost, jezik Isusa Hrista... Ako bismo danas iz zapadnoevropskih jezika izvadili sve srbizme, oni ne bi imali jezik, niti bi se mogli razumeti..."
"Pričaj srpski da te ceo svet razume!"
Dalje...bosiljak potiče od srpskog prideva "božanski"... :-D
Dalje...latinska imenica "poeta" dolazi od staroslovenskog glagoloskog oblika "on pojet"...što je čvrst dokaz da su Rimljani postali od Srba... :-D
Dalje...prema narodskoj etimologiji reč "moralno" potiče od srpske kovanice "ono što se mora"... u tom trenutku mi se već plakalo...
DA RAZJASNIMO, JEZICI SU STARIJI OD PISMA; JEZICI NE MORAJU BITI VEZANI ZA PISMO; ĆIRILICA I LATINICA SU DVA PISMA NA KOJIMA SRBI PIŠU SRPSKIM JEZIKOM!!!
AMAN VIŠE LELEMUDISANJA!!!
"Nisi ni tak' grda..." (Štefica Cvek u raljama života)
Još jedna subota...
Još jedno subotnje veče...kroz sat, sat i po, opet upadam u rutinu kopanja po ormanu, nanošenja slojeva šminke, parfema, nalazim se s drugaricama u centru i haramo Laze Telečkog ulicom...
Nakon deset pića više nećemo biti mnogo urbano urbane, poneće nas noć u neku kafanu, gde se nose borosane i gde je piće jeftinije, muzika tandrče...
Moj moto izlaska je zabava s društvom i samo zabava, nisam od onih što izlaze radi lova, predatorski nastrojeni, nisam taj tip...ispala bih smešna, ali zaista...ako nešto naiđe, što da ne...a ako ne naiđe, opet dobro...i tako već dorbih pet godina...
Izlazim, mincam se, zabavljam se, izlazim, mincam se zabavljam se, izlazim, mincam se, delimično se zabavljam, izlazim, mincam se, nemoćna sam...
Da li neko može da mi kaže gde se ovde upoznaju pristojni momci, gde izlaze, da li izlaze...? Jer moje iskustvo dosadašnje mi govori ovako: ako se uputim na mesta gde po pravilu zalazi malo starija masa...tipa PUB ili GUSAN, onda sam na meti onih što su večno mladi, zarobljeni u vremenu i prostoru, večiti studenti marksizma, koji bi "nečemu da te nauče u životu" ili ti pošalju piće, priđu i kažu "podsećaš me na moju bivšu ženu kad je bila mlađa..."
Ako se uputim na ona urbano urbana mesta, gde mogu da čujem dobar domaći bend ili repertoar The Jam - Paul Weller, The Clash, malo Azre, Idola, pa onda malo pređemo na novije vreme Arctic Monkeys, The Gossip, The Hives...itd. Onda nailazim na one tipove koji su totalno kontra sistema, sve treba menjati "krivo je more" fazon, sa sve KGB i Che majicama...
Opet ako se zaputim u Studio, Atrium, Giardino, Djavu, jako mi upadaju u oči ti dečkići koji misle da su ne znam ni ja kakvi tipovi i muškarčine, samo zato što su dobro ukombinovali košulju, džemper, opasač i sat...i da se razumemo, nemam ja ništa protiv, svi stilovi, nevedeni, oblačenja su samo da dočaraju situaciju, nisu ni malo u vezi sa mentalnim sklopom momaka koje sam imala (ne)priliku da upoznam...dakle, dobrodošlo je i poželjno da svako neguje stil u kome se najbolje oseća, prema tome, svi oni koji pripadaju stilu oblačenja, ali ne i mentalnog sklopa, nisu uključeni u ovu priču, nije mi namera generalizovati, potrefilo se...
Dakle, ta novosadska zlatna mladež, bar oni misle da su zlatna mladež, kojima je najbitnije koja kola voze, koliki su ceh napravili, koliko riba imaju za stolom...mada, može im se, pa što da ne, THE TURKEY HUNT IS ON!!!
Što bi Mira Furlan u filmu Štefica Cvek u raljama života rekla: "Kaj ja znam kokili...niš' ti ne fali ne? Nisi ni tak' grda...Kaj ja znam?....Eo kupi si peseka ne?! Pa si ga mal' prošetaš po parkiću ne? Pa tam'...kaj ja znam šetaju i frajeri svoje peseke, pa kako vaš pas, a kako vaš?...I mic po mic i ona ti se kokili UDA!!! Viš' tak' se to radi!!! Koka!!!"...
Kad samo pomislim na Šteficinu facu, dok joj zanosna plavuša (Mira Furlan), koleginica s posla, objašnjava kako stvari funkcionišu u pravom životu, i dok je Štefica sluša i gricka mrkvicu...
Ne znam ponekad se zaista tako osećam...imam 23 godine...i polako počinjem da shvatam da sam izgleda pogrešnu taktiku izabrala...htela sam da budem obrazovana, načitana mlada žena, misleći da će to neko vrednovati, da će to nekoga privući...e cvc...tome se samo dive moji dobri prijatelji generacija rođenih od 60te do kraja 80tih moja generacija bi rekla "Daj, GET A LIFE!!!"
21st century Štefica-girl
